Završava se na -ić, ali nije srpsko: Ova prezimena kriju tursko poreklo – da li je i vaše među njima?

Da li ste i vi nasledili prezime koje ne potiče odavde?

Mnoga prezimena koja danas zvuče „naše“, zapravo su ostavljena u amanet još iz vremena Osmanlija. Iako se završavaju na -ić, što nam zvuči domaće, njihovo poreklo i značenje često vode pravo u turski jezik.

Pet vekova pod turskom vlašću ostavilo je trag ne samo u rečima koje svakodnevno koristimo, već i u imenima, prezimenima i običajima koji su se zadržali do danas — a za koje verujemo da su srpski, a nisu.

Profesorka Mirjana Teodosijević, stručnjak za turski jezik i književnost, navela je prezimena koja mnogi nose, a malo ko zna šta zapravo znače. Evo nekih od njih:

Abrašević – čovek pegavog lica

Amidžić – stric

Barjaktarević – zastavnik

Borozan – trubač

Bulut – oblak

Vermezović – onaj koji ne daje

Delibašić / Delić – junak, stražar kod vezira

Dizdarević – upravnik tvrđave

Dunđerski – stolar, zidar

Jaramaz – nestašan, nepristojan

Karakašević / Karadžić – crnomanjast, crnih obrva

Lagumdžija – miner

Malbašić – starešina mahale

Mutavdžić – zanatlija koji pravi prostirke od kozje dlake

Subašić – gradski nadzornik

Peškir – ubrus

Terzić – krojač

Topalović – hroma osoba

Tufegdžić – puškar

Uzunmirković – visoki Mirko

Šebek – pavijan; ružan i drzak čovek

Šišmanović – debeo

Znate turcizme? Ne znači da znate turski

Profesorka upozorava: „Sa turcizmima se ne treba igrati.“ Mnoge reči koje kod nas zvuče turski, u modernom turskom jeziku više se ne koriste. Jezik se menja, i ono što je nekad bilo svakodnevno — danas je arhaizam.

Ako idete u Tursku, ne računajte da će vas turcizmi iz srpskog spasiti u razgovoru. Možda zvuče poznato, ali ne znače isto.