Neposredno pred smrt uvek se pojavljuje jedan znak: Naučnici su otkrili krajnje bizarnu stvar

Neposredno pred smrt uvek se pojavljuje jedan znak – naučnici su otkrili krajnje bizarnu stvar!

Mnogi su tokom istorije pokušavali da razjasne šta se dešava kada umremo. Iako postoji mnogo teorija, nijedna još nije potvrđena. Umesto da se fokusira na ono što se dešava nakon smrti, američki lekar James L. Hallenbeck proveo je godine proučavajući šta se dešava u poslednjim trenucima života. Njegova istraživanja otkrila su tačan redosled u kojem se osećanja gase.

Hallenbeck, profesor na Univerzitetu Stanford i autor brojnih medicinskih knjiga, uključujući i „Perspektive palijativne nege“, istražuje važnost kvalitetne brige za pacijente na kraju života. On veruje da je ključno da lekari razumeju sve aspekte ovog kratkog perioda pre smrti, uključujući gubitak ljudskih čula, prenosi 24sata.hr.

Prema Hallenbeckovim saznanjima, prvo osećanje koje nestaje kako se smrt približava je glad ili apetit. Fiziološki, telo prepoznaje da više neće moći da apsorbuje hranljive materije iz hrane, niti će ih trebati u bliskoj budućnosti. Takođe, neki smatraju da je psihološki razlog za gubitak apetita priprema za „sledeće putovanje“.

Nakon što apetit nestane, osećaj dehidracije i žeđ takođe iščezavaju. Iako bliski ljudi ili lekari mogu nuditi vodu kao utehu, ona više nije neophodna jer telo usporava i priprema se za prestanak funkcije.

Telo, um i duša su duboko povezani, ali na teško razumljiv način. Kada se osoba približi smrti, često gubi sposobnost govora, iako fizički aparat za govor i dalje funkcioniše. Možak prestaje slati signale potrebne za govor, što Hallenbeck vidi kao oblik otpuštanja kroz prekid komunikacije sa živima.

Nakon gubitka sposobnosti govora, vid počinje da se gubi. Prizori postaju mutni, a svetlost postaje slabija. Mnogi umirući vide različite stvari pre smrti – neki vide živopisne halucinacije, neki voljene koji su preminuli, a neki samo boje koje ih vuku napred.

Ubrzo nakon gubitka vida, osećaji dodira nestaju. To znači da umirući više ne osećaju dodir voljenih osoba, iako fizičko držanje ruke može pružiti utehu u poslednjim trenucima.

Sluh je često poslednje čulo koje nestaje. Čak i kada osoba ne može piti, govoriti ili dodirivati, verovatno je da još uvek može čuti. Neki veruju da sluh ostaje kako bi se omogućilo izgovaranje poslednjih reči ili pevanje pesme pre odlaska.

Dok postoje prepoznatljive faze umiranja, osećaj smrti može varirati od osobe do osobe. Medicinska podrška može učiniti smrt sigurnijom i udobnijom, smanjujući strah od kraja koji dolazi za sve nas. Za mnoge, poslednjih nekoliko dana života obeležava „aktivno umiranje“, brz pad energija i sve veće spavanje.

Preživeli srčani zastoj često opisuju izuzetna iskustva u svom nesvesnom stanju, sa svetlima koja deluju „stvarnije od stvarnog“, što stručnjaci povezuju sa iznenadnim otpuštanjem neurohemikalija u mozgu.

Većina umirućih koristi lekove kako bi bila mirna, ali nesvesnost je prirodna faza umiranja. Kako srce slabi, krvni pritisak opada, koža se hladi i nokti postaju tamni. Periodi nemira i konfuzije mogu se pojaviti zbog smanjenog rada unutrašnjih organa.

Istraživanja pokazuju da ljudi bliži smrti još uvek reaguju na zvuke u prostoriji, iako nije jasno koliko mogu razumeti muziku ili glasove. Kako mozak prelazi u fazu umiranja, različiti delovi mozga se uzbuđuju, a vizuelni sistem može uzrokovati viđenje svetla.

Disanje u poslednjim trenucima postaje sve plitkije i sporije, sa završnim udisajem pre nego što srce prestane da kuca zbog nedostatka kiseonika.