Opomena patrijarha Pavla svim Srbima: Pred ovim sudom svako zanemi, zato dobro pazite šta radite

Pred tim sudom, reči su suvišne, a duša mora da odgovori za svoja dela

Najveća zabluda današnjeg sveta nije u neznanju, već u brzopletom zaključivanju. Sudimo jedni drugima u prolazu, bez pitanja, bez razumevanja, bez i trunke saosećanja. A zaboravljamo ono što je patrijarh Pavle govorio, s nepogrešivom tišinom duhovnog autoriteta, da nema tih cipela u koje možemo stati bez da prvo osetimo svaki njihov žulj.

U vremenu kada svako ima mišljenje i potrebu da ga izgovori što glasnije, reči ovog voljenog patrijarha odzvanjaju kao poslednje upozorenje savesti. Pre nego što nekoga osudimo, setimo se – pred kakvim sudom bismo želeli da sami stanemo?

Brzina osude – svakodnevna zamka

U prodavnici, na semaforu, u kancelariji, pa čak i za porodičnim stolom – nehotice, ali neumoljivo, preuzimamo ulogu sudije. Dovoljno je da nas neko pogleda popreko, da nas preskoči u redu ili da kaže nešto što nam ne prija. I već u mislima pišemo optužnicu.

Ali, znamo li zapravo šta osuđujemo? I koga? I sa kojim pravom?

Biblijska opomena i sud koji se vraća

U Jevanđelju po Mateju jasno je zapisano:

„Ne sudite, da vam se ne sudi; jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi, i kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti. Zašto vidiš trn u oku brata svog, a brvna u svom oku ne opažaš?“

Ove reči ne traže teološku titulu, već elementarnu ljudsku svest. Da pogledamo dublje. Da ne presuđujemo na osnovu trenutka, izraza lica, pogrešno shvaćene rečenice.

Patrijarh Pavle – mudrost skromnosti

Zato nas je godinama podsećao patrijarh Pavle, čovek blagosti, mudrosti i najdublje jednostavnosti. Njegove reči nisu bile ukori, već pozivi. Nisu osuđivale, već učile.

„Pre nego što počneš suditi o meni i mom životu, obuj moje cipele i idi mojim putem! Prođi ulice, brda i doline! Oseti bol i sreću… Prođi godine kroz koje ja prolazim, padni preko svakog kamena koji se meni našao na putu! Ustani uvek ponovo i idi istim putem, kao što i ja radim! I tek mi onda možeš suditi.“

To je odgovor koji ruši svaku olaku misao, svaku reč izgovorenu u afektu. Jer niko od nas ne zna šta nosi dan, a kamoli tuđa godina.

U tuđim cipelama – teži korak nego što izgleda

Ove reči nisu samo mudrost, one su ogledalo. Koliko puta sudimo bez znanja o onome što je prethodilo nečijem ponašanju? Koliko puta zaboravimo da je neko možda upravo tog dana izgubio nešto dragoceno, a mi smo ga osudili zbog osmeha koji nije imao snage da nam uputi?

Zato, sledeći put kada nas neko iznervira, kada požurimo da „kažemo svoje mišljenje“, setimo se patrijarhovih reči. Zastanimo. Udahnimo. Prećutimo.

Jer istina je jednostavna – u tuđim cipelama ne hoda se lako.

(Ona.rs)