Odrasli ljudi koji nemaju samopouzdanja često su imali tri iskustva u detinjstvu

Nisko samopoštovanje u odraslom dobu često nije slučajno – ono je duboko povezano sa iskustvima iz detinjstva. Način na koji se prema nama u ranim godinama ponašaju naši roditelji, nastavnici ili drugi značajni ljudi oblikuje naš unutrašnji glas i osećaj vrednosti. Prema mišljenju stručnjaka i psihologa, određeni obrasci ponašanja i emocionalne poruke iz ranog detinjstva mogu ostaviti trajni trag na veru u sopstvene sposobnosti. Ljudi koji se bore sa osećajem da nisu dovoljno dobri u odraslom dobu često su prošli kroz neka od ovih iskustava.

1. Kritikovanje umesto podrške

Deca kojoj se stalno govori šta rade pogrešno i retko šta rade kako treba često prerastu u nesigurne odrasle osobe. Prema psiholozima, preterana kritika bez balansa pohvala može stvoriti unutrašnji glas pun sumnje i samooptuživanja. Vremenom, takva deca počinju da veruju da ne mogu ništa da urade kako treba, što kasnije otežava donošenje odluka i samopouzdanje.

2. Poređenje sa drugima

Roditelji koji svoje dete stalno upoređuju sa braćom i sestrama ili vršnjacima – čak i sa dobrim namerama – šalju poruku da dete nije dovoljno dobro takvo kakvo jesu. Poređenje umanjuje osećaj jedinstvene vrednosti i stvara stalnu potrebu za spoljnom validacijom. Odrasli koje su često upoređivali kao decu često osećaju da moraju da „dokažu“ svoju vrednost u svakom aspektu života.

3. Ignorisanje emocija

Kada dete nauči da njegova osećanja nisu bitna – bilo kroz ignorisanje, umanjivanje ili ismevanje – ono može zaključiti da je i ono manje vredno. Stručnjaci ističu da deca koja nisu dobila prostor da izraze svoje emocije češće razvijaju nesigurnost i teškoće u postavljanju granica. U odraslom dobu, to se često manifestuje kroz povlačenje, anksioznost i poteškoće u odnosima.