Odrasli su napolju, a ne ispred ekrana: Zašto su ljudi rođeni 70-ih i 80-ih danas najsposobniji?

Ako ste odrasli 70-ih i 80-ih, verovatno se sećate kako je izgledao dan bez ekrana i bez stalnog nadzora. Vraćali ste se kući kada se upale ulične svetiljke, a roditelji nisu znali gde ste većinu popodneva. Upravo zbog toga generacija koja je odrastala pre interneta danas slovi za najsnalažljiviju.

Nestrukturisana igra, vožnja bicikla bez kacige i roditeljsko „nađi sebi nešto da radiš“ učili su decu samostalnosti. Dosada nije bila problem koji rešavaju roditelji, već okidač za sopstvenu maštu.

Ta sloboda razvijala je kreativnost, snalažljivost i sposobnost rešavanja problema. Zato se za pripadnike ove generacije često kaže da se ne „blokiraju“ kada im niko ne kaže šta sledeće treba uraditi.

Slobodno preuzimanje rizika

Penjanje na opasno visoka stabla, skakanje u vodu nepoznate dubine i igranje sa petardama bili su deo svakodnevice. Nije bilo „helikopter roditelja“ niti stalnih upozorenja iza leđa.

Svaka ogrebotina ili manja nezgoda učila je nervni sistem konkretnoj lekciji.

Razvojna psihologija pokazuje da deca koja u igri doživljavaju fizički rizik kasnije bolje procenjuju opasnost i imaju niži nivo anksioznosti.

Mozak je naučio da razlikuje stvarnu pretnju od rizika kojim se može upravljati. Zato u kriznim situacijama često ostaju smireni dok drugi paniče.

Generacija koja je odrasla bez ekrana znala je da bude sama

Za razliku od današnje dece, oni koji su odrasli sedamdesetih i osamdesetih razumeli su vrednost samoće.

Provodili su sate u sobi slušajući album od početka do kraja ili pokušavajući da snime omiljenu pesmu sa radija pre nego što je voditelj upadne.

Ležali su na travi, gledali u oblake i ne radili ništa posebno.

Nisu bili usamljeni, naučili su da im je u tišini prijatno.

Poznata studija u kojoj su ispitanici radije birali blage elektrošokove nego da petnaest minuta sede sami sa svojim mislima zvuči apsurdno generaciji koja je cenila mir.

Nisu „skrolovali“, već su razmišljali, maštali i obrađivali utiske dana.

Čekanje kao škola života

Nedostatak trenutnog zadovoljstva oblikovao je ljude koji su odrasli 70-ih i 80-ih na suptilne načine. Omiljena emisija išla je jednom nedeljno, na jednom od tri kanala, a glavnu reč o programu imao je otac.

Fotografije su se nosile na razvijanje i čekale danima, bez mogućnosti pregleda ili korekcije. Telefonski brojevi pamtili su se napamet, a drugovi su se zvali nasumično, uz nadu da su kod kuće.

• Učili su toleranciju na frustraciju kroz čekanje reda na bioskopskoj kasi
• Razvili su bolju kontrolu impulsa jer instant zadovoljstva nije bilo
• Naučili su da vredne stvari traže vreme, što olakšava emocionalnu regulaciju

Verovalo im se da će se snaći

Pravilo je bilo jedno: budi kod kuće pre nego što se upale ulične svetiljke. Nije bilo proveravanja, praćenja lokacije niti video poziva. Deca su sama išla u školu, sama se vraćala i ulazila u praznu kuću pre nego što roditelji stignu sa posla.

Roditelji nisu bili prijatelji, već autoritet koji veruje u sposobnost svoje dece. Morali su sami da procenjuju situacije i donose odluke bez intervencije odraslih.

Zato i danas kritički razmišljaju bez potrebe da im neko stalno potvrđuje izbor.

Preživeli su detinjstvo koje bi savremenom roditelju izazvalo nelagodu, ali ih nije slomilo, već ojačalo i pripremilo za stvarni život.