Kada shvatiš da si bio dijamant u pogrešnim rukama

Postoje dani kada tišina odzvanja glasnije nego bilo koja rečenica.

Ne zato što neko želi da ćuti – već zato što se ponekad svet sam utiša da bi ti nešto pokazao.
Da bi te naterao da pogledaš gde si bio, koga si držao, ko je držao tebe… i koliko si sebe potrošio pokušavajući da zablistaš pred pogrešnim očima.

Jer dogodi se da te neko ima pored sebe, blizu, na dohvat ruke – a da te nikada zapravo ne vidi. Gleda te, ali te ne primećuje. Bude tu, ali ne prisutan. Prima tvoju ljubav, ali ne uzvraća ni osnovno: pažnju, poštovanje, zahvalnost.

I tu negde, u tom tiho lomljenom delu života, čovek počne da misli da možda stvarno nije dovoljno dobar. Da možda stvarno ne zaslužuje ono što daje.

Ali istina je potpuno drugačija – i mnogo snažnija.

Ponekad neko drži dijamant u rukama, a veruje da je to običan kamen.

Ne zato što dijamant nije vredan, već zato što osoba koja ga drži nema oči za vrednost.
Ne ume da razlikuje sjaj od prašine.
Ne zna razliku između onoga što je retko i onoga što je svakodnevno.

I tako… tako se dijamant slučajno odbaci.Tiho, bez velike buke, bez reči – samo nestane iz nečijih ruku, kao da nikada nije ni svetleo.

Ali život nikada ne ostavlja dijamant u prašini zauvek.

Negde, u jednom neočekivanom trenutku, pojavi se neko ko zna šta znači vrednost.
Neko ko ne mora da se uči da vidi — on vidi odmah. Zastane. Pogleda duže nego što je planirao. Oseti.Prepozna.

I pruža ruku.
Ne da zadrži po svaku cenu, već da pažljivo i nežno ukloni prašinu, da otkrije svetlost koja je tu bila sve vreme. U takvom susretu čovek shvati nešto što ranije nije znao:
da nije bio nevoljen — bio je na pogrešnom mestu.
Da nije bio nedovoljno dobar — bio je neprepoznat.
Da nije bio izgubljen — čekao je prave ruke.

A najlepše od svega je to što, kada te neko napokon vidi, ti sam sebe počneš da vidiš jasnije.
Kao da ti se vrati boja u obrazima, mir u grudima, osmeh koji nisi stigao da primetiš.
Shvatiš da nisi slomljen, već si bio strpljiv.
Shvatiš da nisi odbačen, već preusmeren.
Shvatiš da nisi kamen — nikada nisi ni bio.

Dijamant ne gubi vrednost samo zato što ga neko nije prepoznao.
Vrednost ostaje.
Sjaj ostaje.
Retkost ostaje.

I ono najvažnije — prave oči dođu kad-tad.

Zato ponekad život napravi čudan splet okolnosti, spoji puteve dvoje ljudi koji se razumeju bez ijedne izgovorene reči, i pokaže da ono što je jednom neko odbacio, drugi podiže kao najveći dar.

I znaš šta je istina?

Nije važno ko te nije video.
Važno je ko te vidi sada.

______

Stojan Maleš