Najstariji Jugosloven živeo je 131 godinu: Vodu retko pio, a hranio se isključivo ovim

Izrasli mu čak i „treći zubi“

U akciji jedne stare revije“Tražimo najstarijeg Jugoslovena“ 1978. godine novinari su se zaputili u selo Oraš Planje udaljeno od Tešnja desetak kilometara, gde je živeo Meho Hadžić, verovatno najstariji stanovnik Jugoslavije.

Kada su stigli novinari, Meho je seo pred kuću na klupu i počeo da priča kako se seća kada je u ovom selu bilo samo šest kuća, a u Tesliću jedna.

– Imao sam više od 30 godina kada su me pozvali na gradnju pruge Usora – Pribinić. Na deonici pruge koja je išla prema Tesliću 1884. godine isprečio se neki mlin i trebalo ga je srušiti. Tražio sam da to ne čine: „Ama ljudi, nećete nam valjda srušiti i tu kuću, koja kruh znači“, rekao sam. Ostaćemo gladni. Gde ćemo žito mleti?! – ispričao je tada novinarima.

Meho Hadžić je rođen 1848. godine u selu Oraš Planje. Imao je petoro braće- Mahmuta, Muju, Ahmu, Fehru i Redžu te sestru Fatimu. U vreme pisanja teksta svi su odavno bili pomrli. Mehin otac zvao se Arif, a majka Cura. Već ih je bio zaboravio. Supruga Ajka umrla mu je 70 godina pre nastanka teksta. Bilo joj je pedeset godina. S njom je imao sina Muharema. Nažalost, on se utopio u reci Usori sa 12 godina.

Meho Hadžić je više od stotinu godina bio najamni radnik. Radio je na poljoprivrednim imanjima, sekao drva, a najviše je vremena proveo čuvajući koze.

Meho nije služio vojsku. Imao je urođenu manu, kraću levu nogu. Zbog toga je nosio štap.

Nikada nije pušio, a nije pio ni alkohol. Hranio se isključivo kozijim mlekom, sirom, kajmakom i pio kiselu vodu, a kada je bio s kozama na pašnjacima, često je pio njihovo mleko što je njegov recept za dugovečnost.

Kako je tada bilo pisano, dobio je i treće zube. Zanimljivo, svi su mu tada bili zdravi. Zubima je mogao podići jare od 30 kilograma.

Brinuli se o njegovom zdravlju

Pre četrdeset godina tada, kako je pisala revija, ostao je bez ikoga svoga. Primili su ga Mehmed i Rukija Ćorić. Sagradili su mu manju kuću i uveli svetlo. Hranili su ga, odevali, kupovali mu drva za ogrev. Kada bi pao sneg, Mehmed i Rukija ustajali bi noću i po dva puta i ložili mu vatru.

– Gledajući Mehu deluje veselo kao da bi opet pošao na zelene proplanke i potrčao za kozama – zaključili su tada novinari koji su imali priliku da upoznaju ovog čoveka.

Prema novijim izvorima i tekstovima koji su objavljeni o Mehi Hadžiću, na njegovom spomeniku piše „Meho Hadžić 1848-1979“, što znači da je umro godinu nakon objave tadašnjeg teksta i da je doživeo 131 godinu, preneo je svojevremeno index.hr.

Njegov lik bio je svojevremno i na flašama jednog brenda mineralne vode iz Tešnja.