Kako prepoznati ljude koji lažu: Jednostavan psihološki trik sa kojim nema greške

Laž je jedan od najtežih „izraza“ koji mogu da se „pročitaju“ kod osobe koja ne govori istinu

Iako obično nismo dobri u prepoznavanju laži, postoji jedan prost trik koji bi mogao da vam pomogne da prepoznate lažljivce.

Naime, „BBC“ je radio eksperiment koji je za namenu imao da intervjuiše političare: neki su lagali, a neki govorili istinu. Televizijska publika je trebalo da proceni ko laže. No, nijedan nije pristao na saradnju.

Umesto toga, novinar je „uskočio u pomoć“ i glumio i dobrog i lošeg policajca. Naime, on je intervjuisan dva puta i svaki put je pitan o njegovom omiljenom filmu. Jednom je lagao, a jednom govorio istinu.

– Završili smo sa oko 30.000 poziva i ono što smo videli je da je javnost radila isto na televiziji kao i u laboratorijskim eksperimentima – nisu mogli da razaznaju kada je lagao – kaže profesor psihologije Ričard Vajzmen, a prenosi „Sciencefocus“.

No, kada je transkript stavljen na radio, mogućnost publike da prepozna laž drastično se povećala.

– Vizuelni znaci su veoma kontrolisani. Kako gestikuliramo, osmehujemo se i gledamo, to je pod našom kontrolom. Kada dođete do reči koje izgovaramo i kako ih izgovaramo, to nije nešto o čemu mnogo razmišljamo. I tu dolazi do otkrića. Zato su ljudi, kada smo otklonili vizualni deo, umeli da prepoznaju ko laže, a ko govori istinu – navodi Ričard.

Psiholog navodi da je mit da ljudi koji skreću pogled – lažu.

– To je najveći mit u svetu psihologije, testiran bezbroj puta. Anksiozni ljudi skreću pogled, stidljivi ljudi skreću pogled, oni koji zaborave nešto pa pokušavaju da se sete, takođe to rade. Takvo etiketiranje je pogrešno.

Pokreti tela, kako navodi, imaju malo naznaka u laganju. Ključ uvek leži u načinu pričanja priče i glasu.

– Tražite oklevanja, veću distancu između kraja pitanja i početka odgovora, nedostatak detalja. Laganje je kognitivno teško. U laži, morate razmisliti o tome šta osoba zna, šta će se uklopiti u priču, šta ste već rekli. Takve stvari opterećuju nečiji um, a glas i tok priče to uvek odaju – objašnjava Vajzmen.

(Telegraf.rs)