Kada veza stoji u mestu, a ti si već otišao predaleko

Postoje veze koje dugo traju, ali nikada ne zažive u punom smislu. Ovo je priča o čoveku koji voli, ali ne zna da li ga partnerka prati istim korakom. Kada čekanje postane teret, dolazi pitanje – dokle?

Postoje ljubavi koje ne počinju u idealnom trenutku. One koje nastanu uprkos svemu — braku, okolnostima, prošlosti.

Ali kada u njih uđeš, uđeš celim bićem. S verom da će jednog dana sve doći na svoje mesto.

Ona i on.

Godine su prošle, a oni su još uvek zajedno. Viđaju se, čuju, smeju. I dalje postoji „mi“, ali bez doma, bez svakodnevice, bez stvarnog početka.

A on? On počinje da oseća težinu tog “polako”. Jer „polako“ traje godinama. Jer ne zna da li još uvek čeka nešto što i ona želi, ili samo nešto što pristaje da ne prekine.

Postavlja pitanja.

Dobija tišinu. Ili suze. Ili nežne rečenice bez konkretnih odgovora.

„Nisam spremna.“
„Moraš da sačekaš.“
„Ja tebe vidim za 20 godina, ali sada… sada ne mogu.“

I tada se pita: Da li je istinska ljubav nešto što treba da se čeka beskonačno? Ili je hrabra kada odluči da krene?

Jer nekada više nije problem što nisu pod istim krovom. Veći je problem što nisu više na istoj strani vremena.

⸻

Ljudi ne odustaju od ljubavi zato što ne vole.
Odustaju kada počnu da sumnjaju da su jedini koji pokušavaju.